Kvaka 26

Ne javljaju još ništa.... oni s kojima sam razgovarala na razgovoru za posao. Nisu oni krivi. Nisam ni ja. Ne mogu protiv sebe, ne mogu biti ono što nisam. Pa ni tih pol sata koliko razgovor traje. Kako uspregnuti strah, nisam nikad naučila. Ne znam da li se to i može.

Znam da su oni tražili nekoga tko bi se uklopio u njihov kolektiv. Pošto ih je samo 7 u firmi, mislim da radije žele nekoga s kim bi mogli lijepo razgovorati na pauzi za kavu, nego nekoga tko zna raditi posao. Jer posao se iovako u svakoj firmi treba naučiti iz početka. Kao što je svaka veza posebna i jedinstvena, tako je i svaka firma i svaki posao priča za sebe.

Možda bi ja čak i bila dobar drugar njima, ali odkud to oni da znaju kad sam se uplašila i šutila.....

Da im pošaljem adresu bloga? :)

Zanimljiva je ta stvar s odabirom prijatelja, sugovornika, partnera.Npr. u svim anketama koje istražuju kakvog partnera ljudi žele na visokom mjestu kotira inteligencija. Svi hoće nekog pametnog.

A tko je taj pametan? To vam nije onaj koji puno zna, koji kuži, koji ima viskok IQ, ne ne. Pametan je onaj koji isto razmišlja kao i vi. To je ono oduševljenje kada nekoga upoznajete, pa vas preplavi sreća kad shvatite da imate mnogo toga zajedničkog. Pošto je svaki čovjek sam sebi najpametniji, razumljivo je da kad nađe sugovornika s istim ili sličnim razmišljanjima i stajalištima da misli da je ta osoba pametna. I plane ljubav i poštovanje. Tu leži ključ one poslovice da ne možeš voljeti druge ako ne voliš samog sebe. Nema u tome ništa romantično.....